Обраћање ППВ/МСП Ивице Дачића на седници СБ УН о раду УНМИК
Њујорк, 10. јун 2019.
Поштовани господине председавајући,
цењени чланови Савета безбедности,
Желим да захвалим генералном секретару Гутерешу и специјалном представнику Танину на напорима којe улажу у спровођење мандата УНМИК, у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН. Готово две године су на овим седницама вођене расправе о томе да ли ћемо се састајати два, три или четри пута годишње, а за то време се ситуација на терену само погоршавала. Тренутно стање нам, нажалост, говори да је одлука о смањењу броја седница била перурањена, али надам се да смо процедурална питања оставили иза себе и да ћемо сада моћи да се посветимо суштинским темама и учинимо наше састанке успешним и плодотворним. Разматрање ситуације на КиМ у овом уваженом телу, упркос појединим оценама да су расправе често антагонизујуће и неконструктивне, представља незаменљиву прилику да Савет безбедности и међународна заједница буду редовно и транспарентно информисани о стању на терену и кључним политичким и безбедносним изазовима са којима се суочавамо у Покрајини, ма како они били тешки и упркос томе што, евидентно, имамо различите ставове. Проблеме, једноставно, не смемо запостављати, већ о њима разговарати и решавати их. А проблема је, нажалост, из дана у дан све све више.
Желим да на самом почетку поново позовем на дијалог и решавање овог вишедеценијског проблема мирним путем уз проналажење компромисног решења. Надам се да ћете сви подржати овај мој позив, али исто тако, надам се да ћете јасно и недвосмислено рећи шта је за успешан дијалог потребно. А потребне су две стране које се рационално и разумно понашају, које су спремне да разговарају, а затим договорено и спроведу. Једна страна у дијалогу се тако понаша од његовог почетка, друга, нажалост, не. Од друге стране смо прошле недеље чули да не планира да спроведе ништа од онога што је договорено пре шест година, укључујући формирање Заједнице српских општина. Ова изјава Хашима Тачија нас наводи да се запитамо шта смо све ово време радили. Јер ако се постигне договор, а онда се он од стране Приштине не спроведе шест година и након тога отворено одбаци, поставља се питање да ли је то уопште био дијалог. Није овде изманипулисана само Србија, коју је читава међународна заједница охрабривала на дијалог и позивала на уздржаност и стрпљење, јер Приштина никако да спроведе ништа од договореног - овде је озбиљно доведен у питање кредибилитет Европске уније која је свој потпис ставила на Бриселски споразум и тим потписом гарантовала његово спровођење.
Подсетићу вас још једном да сам ја лично у августу 2013. године са Хашимом Тачијем и Кетрин Ештон потписао Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа између Београда и Приштине, тзв. Бриселски споразум. Преговори који су претходили његовом потписивању нису били нимало лаки, нити је Срабија била задовољна свим решењима, али је, као одговоран партнер, спровела све обавезе које је преузела.
Са друге стране, представници Приштине не само да су отворено рекли да неће спровести договорено, они су отворено запретили Европској унији да ће, пошто су незадовољни третманом који имају, размотрити уједињење са Албанијом уз припајање још три општине са југа Србије. Да ли се ово може сматрати озбиљном и одговорном страном са којом треба да наставимо разговоре? Ко нас сада може да увери да се Приштина неће на исти начин према овом процесу понашати и убудуће?
Овоме треба додати и врло опасне изјаве албанских лидера о уједињењу са тзв. Косовом, на које нико не реагује и преко којих се олако прелази уз објашњење да оне нису озбиљне.
Господине председниче,
Пре две недеље на северу КиМ спроводена је тзв. ”операција у оквиру борбе против корупције и организованог криминала”. Специјална јединица РОСУ ухапсила је том приликом преко 30 особа. Србија подржава борбу против организованог криминала на целој својој територији, али дуге цеви, демонстрација силе и телевизијски спектакл који су пратили ову акцију указују на то да је њен циљ био нешто сасвим друго. Њен циљ оличен је у пребијању жена, стараца и особа са инвалидитетом. Њен прави циљ, даме и господо, био је застрашивање преосталог српског становништва.
Лично ја сам, као премијер, заједно са Кетрин Ештон, Хашимом Тачијем и Александром Вучићем, приликом потписивања Бриселског споразума 2013. године, присуствовао састанку у НАТО, када је договорено да никакве безбедносне снаге Косова не могу да дођу на север док се не испуне два услова - први је да буде обавештен КФОР, а други да се о томе обавесте и сагласе председници српских општина на северу КиМ. Ништа од наведеног овом приликом није било испуњено. Штавише, од бруталности и хапшења овог пута нису били поштеђени ни службеници УНМИК на дужности, који нису пружали никакав отпор, нити су били наоружани. Михаил Красношчоков, припадник УНМИК, незаконито је претучен и ухапшен, а потом, супротно конвенцији УН, проглашен персоном нон грата. Дакле, на „Косову“ више ни припадници УН мисије нису сигурни. Како да очекујемо да Мисија обавља свој посао ако њени припадници сваког тренутка могу бити нападнути и проглашени непожељним уколико се Приштини не свиђају. Шта је следеће - протеривање целе мисије? И после свега, Приштина нуди генералном секретару да са њим преговара о будућем присуству УНМИК на северу Косова. Подсетићу да мандат мисија утврђује ово цењено тело и да је мандат УНМИК одређен резолуцијом 1244.
Дешавања на КиМ протеклих недеља, али и протеклих месеци само нам говоре да је неопходна повећана алертност међународне заједнице, улагање више напора и активније деловање међународних организација на КиМ. Сведоци смо да се поједине чланице СБ залажу за тзв. стратешку ревизију мандата УНМИК, њено смањивање, па чак и гашење. У овом тренутку тешко је и размишљати, а камоли деловати у правцу било каквих промена. Ваљда је сада свима јасно колико смо данас далеко од стабилне и безбедне ситуације на КиМ која више не захтева пажњу овог тела. Ризик од погоршања ситуације на терену може вишеструко да кошта, а у контексту свих дешавања у протеклом периоду на КиМ сигуран сам да нико не жели да преузме тај ризик.
Нажалост, власти у Приштини не желе да чују аргументе већ сматрају да Мисију УН могу смањити тако што ће претући и протерати њене припаднике.
Господине председниче,
Данас се навршава пуних двадесет година од завршетка нелегалног бомбардовања СР Југославије од стране НАТО, без одлуке овог цењеног тела. Сви знамо колико је тај преседан негативно утицао на међународне односе и шта се све дешавало у свету у последњих двадесет година.
Морам овом приликом да споменем цивилне жртве, њихове несретне судбине и разорену Србију након 78 дана бомбардовања осиромашеним уранијом. Морам да споменем и 666 жртава на Косову и Метохији након 10. јуна 1999. године, од чега 562 Срба, као и 8.134 напада, од чега 7.391 на Србе.
Двадесет година касније једино што са сигурношћу можемо да кажемо је да су највеће жртве сукоба на Косову и Метохији и бомбардовања СРЈ недужни цивили како страдали, тако и протерани, без обзира да ли су Срби, Албанци или припадници неке друге националности. Иако постоје разлике у ставовима, не може се оспорити да су све стране чиниле злочине и да на свим странама постоје жртве. Њих, нажалост, не можемо вратити, али можемо научити из сопствених грешака и не дозволити да се понове. Зато је важно да се осуде сви злочини, да се саосећа са свим жртвама, да се искључи рат као средство решавања спорова и да се постизањем компромисног и одрживог решења крене путем трајног помирења и економске и политичке стабилности.
На данашњи дан пре двадесет година усвојена је и Резолуција Савета безбедности 1244 (1999). Дозволите ми да искористим ову прилику и у свом излагању рекапитулирам сагласје појединих њених одредби с чињеницама на терену. Стање у том погледу говори много о томе колико су Резолуција 1244 и УНМИК значајни и релевантни, и колико је тога пред нама на чему морамо радити.
Креирајући мандат УНМИК, Савет безбедности је потврдио „обавезу свих држава чланица да поштују суверенитет и територијални интегритет Савезне Републике Југославије", наводећи с тим у вези и Завршни документ из Хелсинкија. Међутим, ову одредбу Резолуције су скрнавили многи, а све да би се скрила чињеница да је једна етничка мањина покушала да изврши сецесију и отме део територије једне суверене земље.
У Анексу 2, тачка 5. Резолуције, Савет безбедности, између осталог, позива на „успостављање привремене управе [...] да би се обезбедили услови за миран и нормалан живот свих житељa Косова." И заиста, УНМИК је успоставио потребну матрицу, мада некомплетну, јер је често морао да ограничава свој рад у околностима због којих се питамо каква би ситуација била без Мисије.
Многим својим одредбама Резолуција позива и на успостављање „безбедног окружења како би се избеглице и расељена лица безбедно вратили својим домовима." У том погледу учињени су извесни напори и неки се јесу вратили. Али само 1,9 посто Срба је остварио одрживи повратак. И после дугих 20 година, 200.000 њих је и даље далеко од својих домова и нема изгледа да ће се ускоро вратити кући. А знамо и зашто. Реците ми, шта ти људи могу да очекују када их каменују и нападају чак и када посећују гробове својих ближњих у време хришћанских празника.
Каталогу непоштовања људских права на Косову и Метохији готово да нема краја, те их је немогуће све набројати. Неки не воле то да чују и оптужују ме да сам у својим излагањима селективан. Даме и господо, недаће људи пред којима се затварају очи не могу бити селективне. Уосталом, у једном другом извештају који није предмет данашњег разматрања се каже: „Безбедносни инциденти усмерени против косовских Срба се настављају, [...] У првих седам месеци [2018. године] било је више од 100 изгреда, укључујући крађе, провале, вербално злостављање и штете нанете имовини косовских Срба и Српске православне цркве. [...] Етничке мањине [...] суочавале су се с различитим нивоима институционалне и друштвене дискриминације у запошљавању, образовању, социјалним услугама, употреби језика, слободи кретања, праву на повратак (расељених лица) и другим основним правима." Цитирани наводи се налазе у Извештају Стејт департмента о стању људских права на Косову и Метохији за 2018. годину.
Сурова је истина да је, за протеклих 20 година, Косово и Метохија од мултиетничке средине постала готово етнички чиста територија. Поновићу податак да од око 427 насеља на Косову и Метохији у којима су Срби живели до 1999. године, данас они живе само у 116. Другим речима, ранијих 311 градова и села са етнички мешовитим становништвом сада су етнички чисти, тј. албански.
У једној од одредби Резолуције позива се на „одржавање [...] реда и закона" и „тражи пуна сарадња свих актера [...] с Међународним трибуналом за бившу Југославију." Понављам, ми сматрамо да сви они који су починили злочине треба да буду изведени пред лице правде и са своје стране учинили смо све да се то и догоди. Пракса Трибунала није, међутим, била беспрекорна: сва сила међународне правде упрегнута је да се суде и осуде Срби, који су платили личну, па и политичку цену; неколицина оних на другој страни којима је суђено експедитивно је ослобођена, а неки од њих сада шетају ходницима власти у Приштини. У недавном саопштењу америчког представника у Приштини изражава се дубока забринутост због именовања неквалификованих лица на високе положаје у косовској власти, укључујући појединце осуђене за ратне злочине, те лица против којих су подигнуте оптужнице за тешке злочине или озбиљну злоупотребу власти.
Ипак, надамо се да је правда достижна. Специјални суд и тужилаштво су недавно отпочели свој рад и пред њима је обиман посао: неки од оних на које треба да усредсреде пажњу осумњичени су за најбезочније злочине, укључујући отмице и убиства Срба, али и Албанаца које су они сматрали нелојалним, зарад трговине њиховим телесним органима, о чему детаљно говори Извештај Дика Мартија. Желимо да верујемо да ће они бити приведени правди упркос протоку времена, те случајевима уништавања доказа, застрашивања сведока и њихових породица, чак и убијања заштићених сведока, што се, нажалост, догађало у прошлости.
Господине председниче,
Реазолуцијом 1244 предвиђа се да ће међународно војно присуство остваривати безбедност за све житеље Косова и Метохије. Приштина је још једном прекршила резолуцију одлуком из децембра прошле године, упркос упозорењима УН, ЕУ и НАТО, када је донела једнострану одлуку о формирању „Министарства одбране“ и отпочињању процесa трансформације „Косовских безбедносних снага“ (КБС) у „Војску Косова“. Овај опасан маневар угрожава безбедност у Покрајини и шире и још више отежава положај српског и другог неалбанског становништва на Косову и Метохији.
Приштина је и раније предузимала овакве акције које, нажалост, нису наилазиле на адекватан степен осуде од дела међународне заједнице, што је очигледно створило перцепцију код Приштине да такве акције може да спроводи и да за то има неку врсту прећутне сагласности. Управо због тога је неопходна јасна и недвосмислена осуда једностраних потеза. КФОР мора да делује превентивно и одврати сваки наговештај акција косовских снага које представљају најгрубље угрожавање мира и безбедности грађана и имају потенцијал за дестабилизацију.
Цењене чланице Савета безбедности,
Очигледно је да је, због неиспуњавања и кршења одредби Резолуције, наставак мандата УНМИК од кључног значаја за судбину многих људи на Косову и Метохији. Србија је уверена да Мисија мора у потпуности да остане ангажована по свим питањима од значаја за доследно спровођење задатих циљева, у несмањеном обиму и са неизмењеним мандатом. У супротном, послала би се порука Србима да неће моћи да остану и живе на тлу својих предака, а расељенима да тамо нису добродошли, што би представљало испуњење циљева Приштине.
Господине председниче,
Србија чини све да се ситуација на Косову и Метохији нормализује и чврсто смо уверени да разговори представљају једини пут за решавање свих отворених питања. Међутим, наша преданост дијалогу и конструктивно залагање за изналажење одрживог и компромисног решења за питање КиМ у овом тренутку очигледно није довољна за наставак дијалога. Као што сам рекао, ми немамо партнера за озбиљан и одговоран дијалог.
На обе стране сада се апелује да наставе преговоре. Али, како да се преговара ако, уместо да уклања препреке, друга страна чини све да подигне нове?
Незадовољна због неуспешног исхода гласања о чланству у Интерполу и повлачења признања Косова од стране 13 држава, Приштина је у новембру прошле године стопроцентно повећала таксе на робу из централне Србије и Босне и Херцеговине. И данас, након шест месеци, упркос осуди готово свих међународних актера и позивима да повуче ову неразумну одлуку, Приштина нема намеру да то учини. И не само да о томе не размишља, већ и наставља са сталним провокацијама и унилатералним потезима који нас неизбежно доводе до једног очигледног закључка – да Приштина систематски предузима кораке управо с циљем онемогућавања било каквог дијалога. Како другачије разумети усвајање тзв. платформе за дијалог, у марту ове године, којом Приштина одређује да је једини циљ и коначни исход дијалога „признање независности Косова од стране Србије“.
Приштинске власти недавно су усвојиле и резолуцију о наводном „геноциду Србије на Косову“. Такве мере представљају играње међународним правом, што Приштина ради већ 20 година, подижу тензије између заједница и не доприносе враћању поверења и стварању климе за наставак дијалога. У том смислу, илустративан је и скандал у вези са оптужбом коју је изнела косовска посланица Фљора Бровина, показујући медијима фотографију наводног силовања Албанке од стране српских снага на Косову и Метохији, а за коју се испоставило да је преузета из порнографског филма. „Специјално тужилаштво Косова“ је након спреведене истраге и експертизе „Косовске агенције за судску медицину“ 5. јуна 2019. издало званично саопштење да је фотографија лажна. Да ли стварно мислите да се остваривање правде за жртве и преживеле постиже суровом злоупотребом трагедије, манипулисањем бројкама и изношењем лажних доказа? Госпођа Бровина је овим потезом у ”Скупштини Косова” дубоко увредила све жртве и њихове породице. Цитираћу поново америчког амбасадора Коснета који је рекао да „Косовски лидери треба да помогну жртвама, а не да их користе у политичке сврхе“.
У вези са овим осетљивим питањем желим да будем потпуно јасан. Србија осуђује сваки акт сексуалног насиља у конфликтима и залаже се за остваривање правде за све жртве. У том циљу неопходан је рационални, аргументован приступ и избегавања политизације, што је предуслов за остваривање заштите права које има свака појединачна жртва. Поновићу још једном, број жртава не умањује стравичан ефекат оваквог вида насиља на сваку жртву појединачно, али исто тако, спекулисање бројевима не доприноси остваривању правде и води политизацији и успоравању процеса помирења. Подаци из Извештаја који се позивају на Комисију за верификацију и признавање статуса жртава сексуалног насиља на КиМ, говоре о 982 пријаве од којих је 308 прихваћено, док представници Приштине не престају да понављају да се ради о 20.000 жртава.
Поштовани председниче,
Као што сам рекао у свом излагању у Савету у фебруару, ја нисам овде зарад реторичког надмудривања. Дошао сам да допринесем постизању дуго жељеног мира и нормалног живота свих на Косову и Метохији. Морамо озбиљно засукати рукаве. Препуцавања неће донети бољи живот и просперитет ни Србима ни Албаницам на Косову и Метохији, неће донети безбедност Србима, неће им омогућити повратак кући и вратити имовину, неће спречити физичке нападе на њих, нити ће им омогућити миран и спокојан живот, достојан човека. Морамо бити храбри и снажни и укључити све; морамо се постарати да се оно што се одлучи поштује и одражава на терену. Јер то се тиче судбине многих људи и говори нам ко смо и шта смо.
Не смемо дозволити да се ова тема „охлади“ или да је замене неки други горући политички проблеми са којима се међународна заједница суочава, јер по питању Косова још увек ништа није решено, као што то Приштина настоји да прикаже.
На крају, морам још једном да поновим да напад на припаднике Мисије УН на дужности и њихово протеривање представљају најгрубље кршење међународног права и не могу се толерисати.
Захваљујем на пажњи.
